Hiperprodukcija knjiga

30.
okt
kategorija: Internet komentari (0)

Blic 30.10.2011.

Dve trećine javnih biblioteka u SAD u svojoj ponudi ima i elektronske knjige na najrazličitije teme. Slično je stanje i u razvijenijim zemljama Evrope, pa se može reći da knjige u digitalnoj formi polako osvajaju čitaoce, čak i na mestima poput biblioteka, koje su do nedavno bile bastioni reči pisanih na hartiji i utočište za sve koji uživaju u šuškanju papira pri okretanju stranica i mirisu starih izdanja. Postavlja se, naravno, pitanje na koje načine ovi podaci utiču na izdavačku industriju.

Svakako je mnogo lakše i jeftinije objaviti elektronsku nego štampanu knjigu. Za to vam treba praktično samo računar, ali i određena tehnička znanja i veštine. Postoje čak i rešenja za brzo štampanje malog tiraža knjiga na papiru, o čemu sam svojevremeno pisao na ovim stranama. Poseban je problem kako tako „objavljenom“ knjigom dopreti do čitalaca, za šta opet postoje brojna rešenja – od korišćenja poznatih globalnih servisa (kao što je Amazon), preko namenskih izdavačkih kuća za samoizdavaštvo, do promocije na vlastitom web sajtu. Sledeće veliko pitanje tiče se mogućnosti ostvarivanja nadoknade za uloženi trud, što ima veze i s kvalitetom napisanog, ali to je već potpuno druga tema. Kad smo kod teme, bitno je i o čemu ćete da pišete, odnosno da izaberete ono što ljudi žele da čitaju („robu“ koja je tražena).

Tu dolazimo do zanimljivog novog fenomena. Naime, postoje izražen trend i nekoliko novonastalih kompanija koje promovišu i pomažu novu vrstu samoizdavaštva. O čemu se radi? Ako bismo analizirali pojmove koje ljudi koriste na web pretraživačima poput Googlea da pronađu knjige na određene teme i broj dobijenih rezultata pretrage, dobili bismo listu svega o čemu ljudi žele da čitaju, a što je veoma slabo pokriveno postojećim izdanjima. Dovitljivi su se setili da te podatke koriste kao izvor ideja za pisanje. Problem je što zahtev postoji sada, pa je bitno na njega odgovoriti brzo. Pomenute kompanije zbog toga povezuju novinare i pisce „opšte prakse“ sa stručnjacima za razne oblasti koji sami nemaju vremena, želje ili dara da pišu. Pisac intervjuiše stručnjaka i sastavlja knjigu, kompanija je objavljuje i distribuira, zarada se deli, a sve se to dešava neverovatnom brzinom u roku od oko mesec dana. Dela su retko fikcija jer je za to potrebno više vremena, a oblasti i teme su najrazličitije i najčudnije, kao na primer knjiga „Kako da pokrenete blog za majke“.

Da li je ovakva hiperprodukcija knjiga dobra ili loša teško je još uvek sa sigurnošću tvrditi. Svakako će odmah biti onih koji će smatrati ovaj način književnog stvaralaštva neozbiljnim i još jednom negativnom posledicom novog doba i tehnološkog razvoja. Sa druge strane, neosporna je činjenica da su teme koje obrađuju ova dela tražene i na neki način „naručene“ od strane potencijalnih čitalaca. I toga je, kao i samoizdavaštva, uvek bilo u istoriji, od kako postoji pisana reč. Novina su globalna dostupnost putem interneta, brzina objavljivanja i načini na koje pisci i izdavači mogu da mere zahteve i potrebe tržišta. Da li su aktuelni poslovni modeli održivi i isplativi posebna je priča koju će vreme ispričati. Sigurno je, međutim, da u svemu opisanom ima mnogo inovativnosti, a upravo su ideje ono što obezbeđuje napredak u svakoj oblasti života. Uostalom, setite se Gutenberga, oca štampanja, čiji rad takođe svojevremeno nije smatran dostojnim i vrednim.

Zanimljivost: Globalno tržište elektronskih knjiga prošle je godine vredelo više od milijardu američkih dolara.