U službi stvarnosti

16.
avg
kategorija: Internet, Software komentari (0)

Blic, 16. avgust 2009.

Pretpostavljam da se vrhunac popularnosti koncepta virtuelne stvarnosti (eng. virtual reality ili skraćeno VR) desio još 1992. godine, kada se pojavio film „Kosač“, delimična ekranizacija istoimene kratke priče Stivena Kinga. Tada se verovalo da će u narednih nekoliko godina sve ono što je opisano na filmskom platnu postati prava stvarnost, odnosno da će biti i tehnički izvodivo kreiranje takvog okruženja u kome ne postoji razlika između virtuelnog i fizičkog sveta. Naravno, euforija je trajala taman koliko i slava ostvarenja sedme umetnosti, pa je ovaj fenomen poprilično medijski zanemaren u godinama koje su sledile. Virtuelna stvarnost se, međutim, neprekidno razvija i usavršva, a umesto u video igricama gde se očekivao njen najveći uspeh, postala je veoma važan, gotovo nezamenjiv alat u brojnim oblastima. Još i više – njenom primenom omogućene su neke značajne uštede, pojednostavljenja i ubrzanja procesa, pogotovo u edukaciji i raznim vrstama treninga.

Virtuelna stvarnost kao tehnologija nije uspela da dostigne maštu futurista poput pomenute ideje gospodina Kinga, pa se još uvek simulacija veštačkog okruženja u najvećem broju slučajeva svodi na vizuelno iskustvo, premda postoji oprema koja omogućuje i taktilnu i druge vrste percepcije zamišljenog sveta. Grubo govoreći, virtuelna ili veštačka realnost predstavlja kompjutersku simulaciju fizičkog okruženja gde korisnik dobija osećaj prostora, odnosno trodimenzionalnosti korišćenjem posebnih naočara, rukavica i druge opreme. Zbog toga se logično nameće ideja o korišćenju ove tehnologije za razne vrste simulacija. Nešto poput prvih ideja VR video igrica imaju priliku da iskuse piloti, padobranci, tenkisti i drugi pripadnici mnogih armija na borbenim simulatorima. Mnogo se radi i na korišćenju ove tehnologije u oživljavanju i prikazivanju nekadašnjeg izgleda arheoloških nalazišta i drugih lokacija (koliko mi je poznato, postojao je i projekat „Virtuelni Kalemegdan“), a često se kao virtuelni svet kreiraju i planovi za razvoj i izgradnju gradova i važnih građevinskih objekata kako bi zamisao bila što preciznije testirana pre pristupanja izgradnji. Odnedavno se virtuelna realnost primenjuje u još jednoj zanimljivoj oblasti. Naime, budući hirurzi sada imaju priliku da operativne zahvate uvežbavaju na posebnim simulatorima, umesto da za vežbanje koriste životinje. Kao oprema za trening koriste se i posebni „džojstici“ koji podsećaju na hirurške alate.

Naravno, koliko je prikaz slike, zvuka i drugih čulnih nadražaja veran zavisi najvećim delom od kvaliteta opreme za reprodukciju. S tim u vezi, virtuelna stvarnost ne može da napreduje brže od opšteg razvoja računarske i audio/video opreme. Te 1992. godine ono što smo mogli da testiramo kao virtuelnu realnost korišćenjem posebnih naočara bilo je daleko od stvarnosti jer je grafika podsećala na prve verzije konzolnih video igrica. Danas, međutim, u doba slike visoke rezolucije (HD), možemo očekivati prikaz trodimenzionalnog sveta takav da potpuno odgovara slici fizičkog okruženja, a oprema za simulaciju prostornog zvuka doživljava vrhunac razvoja. Sa čulima mirisa i ukusa ipak je malo teže, ali su značajni napori i ostvarenja i na ovim poljima. Osim toga, postoje i prototipi upravljanja računarskom opremom pokretima tela, pa se može desiti da se vizija od pre dve decenije ostvari u narednih nekoliko godina. Moža će onda biti snimljen film u kome će svako od nas moći da bude glavni glumac.