Digitalni ljudi

04.
jun

Na tržištu je u ovom momentu dostupno više različitih digitalnih asistenata, praktično prvog oblika veštačke inteligencije koju koristi šira publika. Sastavni su deo svih platformi na pametnim mobilnim telefonima, a ugrađuju se i u pametne zvučnike, sisteme navigacije i duge elektronske uređaje. Možete im postaviti pitanje ili zadati komandu glasom, bez upotrebe tastature. Odgovor ćete takođe dobiti prirodnim jezikom koji odavno ne zvuči kao sintetički formirane rečenice od pre deceniju ili dve.

Istraživanja su pokazala da ljudi i dalje gaje otpor prema ovoj vrsti komunikacije sa mašinama. U naš genetski kod i šablone ponašanja ugrađene su hiljade godina komunikacije sa drugim ljudima, pa je za većinu razgovor sa nečim što nije živo biće neprijatno i neprirodno iskustvo. Zbog toga stručnjaci intenzivno rade na razvoju nečega što bi se moglo nazvati „digitalni čovek“. Ideja je da komunikacija sa sistemima veštačke inteligencije bude takva da simulira obraćanje stvarnoj osobi. To znači da je potrebno postići izuzetno verno oponašanje mimike lica, pokreta tela, intonacije u govoru i izražavanja emocija od strane digitalnog reprezenta veštačke inteligencije. U početku, a za sada postoje veoma uspešni prototipi, digitalne ljude ćemo gledati na ekranu ili u vidnom polju proširene realnosti posredstvom specijalnih naočara ili kontaktnih sočiva. Holografske slike za koje nisu potrebna pomagala verovatno su sledeći korak. Nakon toga slede čovekoliki roboti koji, pored komunikacije, mogu da obavljaju i određene poslove. Do tada eksperti imaju mnogo posla na razvoju softvera i različitih tehnoloških rešenja. Čitava oblast je vrlo kompleksna i uključuje discipline koje nisu obavezno vezane za tehnologiju – od medicine, preko fizike i mehanike, do sociologije i psihologije.

U knjigama naučne fantastike i filmskim ostvarenjima već smo imali priliku da se susretnemo sa različitim oblicima digitalnih ljudi – od čovekolikih robota koji u potpunosti izgledaju i ponašaju se kao ljudi, do digitalnih osoba koje možemo da vidimo samo na ekranu. Dobar predstavnik potonje grupe je film „Simone“ iz 2002. godine. U doba kada je nastalo, ovo ostvarenje sedme umetnosti bilo je simpatična kritika holivudske industrije. Iz današnje perspektive, ono predstavlja veoma preciznu proročansku viziju.