Digitalna prava i restrikcije

Pogledaj sve kategorije

2009 - Jan - 25

Jedna od osnovnih prednosti sadržaja u elektronskoj formi je mogućnost brzog i jednostavnog kopiranja, konverzije za različite vrste uređaja i distribucije putem Interneta, optičkih medija i memorijskih modula. Ovo je, na žalost, ujedno i najveća mana modernog načina za prenos muzike, filmova, knjiga i softverskih proizvoda. Postavlja se pitanje kako zaštiti prava proizvođača i distributera, odnosno ograničiti upotrebu samo na dozvoljenu i sprečiti pirateriju.

Tehnologije koje se bave kontrolom kopiranja i konverzije digitalnih sadržaja, odnosno pravima pristupa i korišćenja uređaja i medija jednim imenom se nazivaju Digital Rights Management (eng. upravljanje digitalnim pravima) ili skraćeno DRM. Treba takođe razumeti i da se DRM ne odnosi na zaštite licenci (serijski brojevi, digitalni ključevi). Sa primerima primene DRM-a susrećemo se svaki dan, čak i kad toga nismo svesni. Najranija rešenja primenjena su kod DVD filmova u vidu uvođenja geografskih zona i skremblovanja koje je sprečavalo reprodukciju na svim uređajima. Memorijske kartice takođe su jedan od primera, a popularni SD je upravo skraćenica od Secure Digital. Osnovna ideja je da zaštićeni sadržaj kartice može da se kopira samo na jedan uređaj, ali se ova njihova osobina retko primenjuje. Najnovija softverska DRM rešenja primenjuju se na sve popularnijim onlajn muzičkim prodavnicama poput iTunes.

Postoje brojne kontroverze vezane za ove tehnologije. Neke od organizacija za širenje sloboda digitalnog sveta, poput Free Software Foundation ili Electronc Frontier Foundation, tvrde da DRM sistemi nisu u skladu sa aktuelnim zakonima, kao i da se njihovom primenom sprečava praksa pozitivne konkurencije. Važniji problem je činjenica da većina zaštita veoma brzo bude skinuta ili zaobiđena hardverskim ili softverskim intervencijama. Kao krajnji dokaz uzaludnosti pokušaja da se uvede efikasno DRM rešenje navodi se takozvana “analogna rupa” (eng. analog hole). Naime, pošto je svaki digitalni zapis (nule i jedinice) neophodno na kraju konvertovati u analogni prikaz koji mogu da prihvate ljudska čula (slika na ekranu, zvuk, slova), uvek je moguće taj analogni signal ponovo snimiti kao digitalni i za taj paradoks ne postoji rešenje.

Pravo pitanje ovde upravo i jeste da li neprekidna igra mačke i miša između projektanata DRM sistema i onih koji se bave “razbijanjem” zaštita ima ikakvog smisla i koliko to sve utiče na krajnju cenu proizvoda koju plaćaju pošteni korisnici. Prava nad intelektualnom svojinom moraju biti sačuvana jer bez odgovajuće materijalne kompenzacije umetnici, programeri i pisci neće biti u mogućnosti da nastave svoj rad i čovečanstvo će ostati uskraćeno za njihova dela. Ovo je međutim stvar svesti o tome da, kao što cenimo svoj trud i rezultate, treba da poštujemo i vrednujemo rad drugih. U tome ne pomažu hardverske restrikcije i softverske zaštite. Veoma je malo ljudi koji bi otuđili knjigu ili CD iz knjižare, ali većina nema problem da kopira i preuzme muzičke numere kada ih pronađe u sajber prostoru. Potrebno je da razvijemo “digitalnu savest” i nove metode za polaganje prava na sadržaje u elektronskoj formi. Neka rešenja postoje. Na primer, moguće je uvesti mesečnu pretplatu na sve raspoložive sadržaje umesto naplate po fajlu ili prodavati servis, a softver deliti besplatno. Jedinstveno i sveobuhvatno rešenje ne postoji i nemam ideju kako bi ono moglo da izgleda. Ipak, ako se pojavi, biću tu da vas o tome obavestim.

Ostavi komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published.