pratite me na:
Razmišljajući o uvođenju Interneta u škole i obezbeđivanju računara za svaku školsku klupu, ostao sam zatečen činjenicom da današnji petnaestogodišnjaci, čak i u Srbiji koja poslovično kasni za ostatkom sveta, praktično ne pamte vreme pre mobilnih telefona. Oni nekoliko godina mlađi ne sećaju se ni kako je to izgledalo kada su računari bili raritet ili kada nije postojao Internet i kada izrazi kao što su “guglovanje”, “fejsbuk”, “četovanje”, “i-mejl” i slični još nisu bili izmišljeni. Nama starijima, čije odrastanje nije proteklo uz ekrane i tastature, teško je da u potpunosti pojmimo kako izgleda njihov svet, premda ga delimično delimo. Sve vreme pričamo o digitalnoj budućnosti, a da u stvari nismo svesni u kojoj meri postoji digitalna sadašnjost, ako već ne za generacije kojima računar i mobilni telefon nisu prirodna pojava, a ono sigurno za najmlađe koji novim fenomenima pristupaju potpuno otvoreno i bez predubeđenja.
Zbog toga mislim da je veoma važno da razumemo u kojoj su meri računari, ali i informacione tehnologije i telekomunikacije u najširem smislu, sastavni deo savremenog sveta. Mislim da od toga ne treba bežati i okretati se tradicionalnim obrazovnim metodama sa idejom da će tehnologija negativno uticati na mlade. Naravno, preterivanje bilo koje vrste nije dobro, ali upravo ono na čemu neprekidno insistiram na ovim stranicama jeste činjenica da tehnologija pomaže ljudima u svakom segmentu života i rada. Vremena su se promenila hteli mi to da priznamo ili ne, a naši najmlađi odrastaju u tim vremenima i moraće da žive u njima i kada nas više ne bude bilo. Svaka inicijativa da se računari i Internet uvedu u škole zbog toga je izuzetno dobra i korisna, ali nam opet nedostaje malo više strateškog razmišljanja i koordinacije napora svih – od države i obrazovnog sistema, preko privatnog sektora i institucija, pa sve do roditelja. Oduševio sam se kada sam još za vreme studija u SAD video kako organizacije doniraju školama nešto stariju računarsku opremu, a zauzvrat od države dobijaju određene olakšice. Postoje mnoge ideje i potezi hvale vredni i kod nas, ali i dalje u većini škola računari ili ne postoje ili prosto “statiraju” pošto nastavnici nisu dovoljno obučeni da ih približe deci. Moramo da razumemo da informatika postaje predmet koji je neraskidivo povezan sa svim ostalim gradivima, a da deca i pored svih prepreka o tome znaju mnogo više od odraslih.
Ono što je sigurno jeste da najmlađi u našoj zemlji još uvek ni iz daleka nemaju dovoljan pristup savremenim tehnologijama i Internetu. Znanja i sposobnosti koje propuštaju da steknu čine ih po mnogo čemu hendikepiranima u odnosu na vršnjake iz razvijenog sveta. U budućnosti će se mnogo toga što danas smatramo posebnim veštinama jednostavno podrazumevati. Ne treba mnogo da ovo razumemo. Pogledajte samo oko sebe. Pre deset godina su oni koji koriste računare bili retkost i često su smatrani “čudacima”, dok danas u Srbiji kompanije gotovo stoprocentno upotrebljavaju kompjutersku tehniku barem u nekoj meri. Stručni termini iz kompjuterskog sveta ušli su u svakodnevni rečnik tako da ih ljudi upotrebljavaju po “difoltu” :). Za deset godina današnji petnaestogodišnjaci biće na početku izgradnje svojih karijera. Doba znanja već uveliko kuca na vrata, a pokazaće se i u ovim ekonomski nemirnim vremenima da za one koji su edukovani i iskusni – a to im daje i odgovarajuću “širinu” za inovatinost i rađanje novih ideja – nema mnogo razloga za strah. Upravo zbog toga treba da učinimo sve da digitalnu sadašnjost približimo onima koji u njoj već žive ceo svoj život.
Ostavi komentar