Maraton za tastaturom

2026 - Oct - 13

Poslednjeg vikenda u septembru imao sam zadovoljstvo da još jednom vidim koliko talenta, kreativnosti i energije ima među mladim programerima u Srbiji. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da gledam takmičenje na kojem su mladi stručnjaci radili na postavljenom softverskom problemu, pokazujući snalažljivost i sposobnost za brzo pronalaženje rešenja. Upravo su to veštine od najvećeg značaja za budućnost svake industrije. Događaji ove vrste imaju i svoje ime. Naime, radi se o hakatonima (eng. hackathon).

Sam naziv nastao je spajanjem reči „hakovanje“ i „maraton“. Pri tome se prva reč ne odnosi na provaljivanje u tuđe računare, već na domišljato programiranje. Izraz je prvi put upotrebljen 1999. godine, a format se od tada gotovo nije menjao. Učesnici se okupljaju na jednom mestu i dele u male timove. Organizator im postavlja problem, a rešenje mora da bude gotovo u strogo ograničenom roku, najčešće za 24 do 48 sati. Radi se danju i noću, uz mnogo kafe i malo sna. Na raspolaganju su mentori, odnosno iskusni inženjeri koji savetuju, ali ne rešavaju zadatak umesto takmičara. Na kraju svaki tim predstavlja žiriju ono što je napravio. Ne očekuje se gotov proizvod, već prototip, odnosno radni model koji dokazuje da ideja funkcioniše. E sad, zašto je sve ovo važno? Na fakultetu studenti uglavnom rešavaju zadatke sa unapred poznatim odgovorom, i to bez pritiska kratkih rokova. Hakaton ih stavlja u okolnosti koje više liče na stvarni posao. Moraju da podele uloge, da se dogovore, da odustanu od lepih ali neizvodljivih zamisli i da ubedljivo objasne svoje rešenje. Kompanije na ovaj način prepoznaju buduće saradnike, a ponekad nastane i nešto mnogo veće. Čuveno dugme „Sviđa mi se“ (takozvani „lajk“) na Fejsbuku napravljeno je na jednom ovakvom internom takmičenju.

Međutim, najveća vrednost ovih događaja nije u nagradama, pa čak ni u programskom kodu nastalom za jedan vikend. U vremenu kada veštačka inteligencija sve bolje piše programe, mladim inženjerima ostaje ono što mašine još ne umeju. To su razumevanje problema, saradnja sa drugima i hrabrost da se isproba nešto novo. Zato bi ovakvih takmičenja trebalo da bude što više. I to ne samo u kompanijama, već i u školama i na fakultetima.