Na rubu Interneta

Pogledaj sve kategorije

2011 - Jan - 16

Sve se više navikavamo na brzi pristup Internetu. Najrazličitije sadržaje danas preuzimamo u elektronskoj formi bez mnogo obaziranja na veličinu fajlova, povezivanje je moguće na više načina i bezmalo na svakom mestu, dok je postalo sasvim uobičajeno da video snimke putem Mreže gledamo bez zastoja i „seckanja“ – čak i kod nas gde telekomunikaciona infrastruktura poslovično kaska za razvijenijim zemljama. Naša očekivanja svakodnevno rastu i teško da bismo danas ponovo pristali na „dobre stare“ modeme (makar i one najbrže).

E sad, malo ko od nas se zaista upita na koji način je omogućeno da, na primer, desetine hiljada ljudi istovremeno „skida“ neki program ili fotografiju, odnosno da prati video prenos putem Interneta u realnom vremenu. Uz malo jednostavne matematike lako je izračunati koja se količina podataka u svakoj sekundi preuzima sa takvog portala i servisa, a onda dolazimo i do zaključka da jedan server nije dovoljan, kao i da u većini slučajeva verovatno ni čitava „farma“ od više servera ne bi mogla da obezbedi nesmetani rad i izbegavanje zagušenja usled velikog broja istovremenih posetilaca.

Na scenu stupaju takozvani CDN servisi, što je skraćenica od Content Delivery Network (mreža za dostavu sadržaja). Radi se o posebno uređenim mrežama servera koji su najčešće raspoređeni širom sveta, na kojima se nalaze kopije podataka koji su vam potrebni, a koje onda obezbeđuju odgovarajuću propusnu moć i nesmetanu distribuciju sadržaja. CDN sistemi funkcionišu na više načina. Najčešće su serveri u ogromnom broju strateški raspoređeni u velike data centre na ključnim lokacijama ili su prisutni u svakom većem gradu na planeti, tako da lokalni korisnik sadržaje po pravilu preuzima sa računara koji mu je najbliži, a ne sa izvornog servera onoga ko je sadržaj obezbedio. Naravno, korisnik nije svestan odakle u stvari dolazi sadržaj sajta ili video signal koji preuzima, što u krajnjem slučaju nije ni bitno, dokle god je za njega obezbeđeno prijatno iskustvo bez prekidanja, usporenja ili zagušenja. Pošto se CDN serveri nalaze i fizički najbliže krajnjem korisniku, koristi se i naziv Edge Computing (eng. edge – rub, ivica), što aludira na „rub“ Interneta. Serveri i mrežna infrastruktura samo su jedna od komponenti CDN sistema, dok drugu veoma važnu kariku predstavljaju softverska rešenja koja omogućuju ne samo prepoznavanje pravog servera koji treba da opsluži korisnika i preuzimanje originalnih sadržaja sa izvorne lokacije, već i sisteme za čuvanje kopija fajlova na lokalnim serverima (takozvano keširanje) i dinamičko mapiranje i preusmeravanje servera u zavisnosti od trenutnog opterećenja Interneta. Jedan od modela po kojima može da funkcioniše edge computing je i takozvani peer-to-peer (P2P), premda on ne spada u tradicionalnu CDN tehnologiju. P2P omogućuje međusobnu direktnu razmenu fajlova između krajnjih korisnika, što donekle pojeftinjuje infrastrukturu, ali zahteva veći protok podataka i ne garantuje jednaku dostupnost svih sadržaja (pogotovo onih starijih koje su korisnici obrisali sa svojih računara).

Sledeći put kada budete preuzimali neki fajl sa Interneta, gledali video snimke ili jednostavno posetili omiljeni web sajt, setite se da iza vašeg uživanja u pogodnostima savremenih informacionih tehnologija i telekomunikacija postoji čitava jedna nepojmljivo velika mreža ljudi i organizacija koja brine o tome da sadržaji na Internetu do vas stignu na najbrži i najefikasniji način.

Ostavi komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published.