pratite me na:
Internet većina ljudi doživljava kao nešto neopipljivo i vanprostorno, takoreći virtuelno. Svesni smo, doduše, da su stranice, elektronska pošta i drugi podaci smešteni negde na serverima, možda smo čak imali priliku i da uđemo u neki data centar i vidimo ormare u kojima su oni smešteni, sa mnogo lampica koje trepere i šumom kablova pozadi. Ipak, malo je onih koji zaista o tome razmišljaju – a i zašto bi, uostalom. Sa druge strane, upravo je ta fizička infrastruktura ono što omogućuje nesmetano funkcionisanje „mreže svih mreža“.
Jednom sam gledao snimak momenta kada se na kopno izvlače i spajaju prekookeanski kablovi koji povezuju kontinente i omogućuju da imamo brz pristup ljudima i informacijama bilo gde na planeti. Prizor je zbilja impozantan i čovek tek kada to vidi počinje da razume kako internet nije samo virtuelna mreža. Moderni transkontinentalni podvodni kablovi teže oko 10 kilograma po dužnom metru, imaju 7 centimetara u prečniku i sastoje se od desetak slojeva, a njihova proizvodnja i povezivanje predstavlja izuzetno kompleksnu tehnologiju i veoma naprednu oblast.
U svetu se već ozbiljno radi na tome da jednog dana, u što bližoj budućnosti, svi dobijemo priliku da u svojim domovima imamo gigabitni internet koji je i do hiljadu puta brži od današnjeg megabitnog. To znači da svi gradovi i sve zgrade u njima budu povezane fajber-optičkim kablovima, što je neverovatan poduhvat koji će trajati godinama čak i u najrazvijenijim zemljama. Zanimljivo je da se u ovu ideju uključuju čak i softverske kompanije poput Gugla koji je u sklopu svog projekta Gugl Fajber već uveo super brzu mrežu u nekoliko gradova u SAD. Premda ova priča iz naše perspektive deluje daleko i neostvarivo, ne treba da zaboravimo da je pre svega nekoliko godina i današnjih 5 megabita zvučalo nerealno.
Zanimljivost: Najbrža uspostavljena konekcija iznosi 186 gigabita u sekundi, a služila je za testiranje mogućnosti prenosa podataka iz CERN-a istraživačima širom sveta.
Ostavi komentar