Pošto je neželjena pošta

Pogledaj sve kategorije

2007 - Sep - 23

Nekoliko puta sam na ovim stranicama pisao o prednostima i značaju Interneta i njegovih pratećih servisa, a brojnim mogućnostima za dodatno i permanentno obrazovanje, pokretanje privatnih preduzetničkih poduhvata i drugim šansama koje pruža “mreža svih mreža” nameravam da posvetim posebne članke. Postoje, međutim, i neke negativne pojave koje kod onih koji su skeptični prema savremenim tehnologijama mogu stvoriti otpor prema novim načinima komunikacije. Jedan od prvih novih pojmova koje naučite kada počnete da koristite Internet je reč “spam”. Prema jednoj od definicija, spam je poruka poslata elektronskom poštom na više adresa (i do nekoliko miliona), pri čemu većina primalaca poruku ne želi da dobije. Kada ste početnik, svaka e-mail pošta koja pristigne predstavlja radost, ali kako vam se sviđa ideja o nekoliko desetina ili stotina poruka dnevno od kojih vam ni jedna nije zanimljiva? Trend rasta broja spam poruka ozbiljno zabrinjava i dovodi u pitanje svrhu elektronske pošte kao metoda komunikacije. Neka predviđanja kažu da će broj neželjenih poruka porasti sa 72 milijarde dnevno u 2006. na 145 milijardi u 2009. godini. Ne zaboravite, pričamo o dnevnom prometu!

Spamovanje (slanje spama od strane spamera) je industrija koja godišnje ostvari promet od nekoliko stotina milijardi dolara, dakle izuzetno respektabilna. Zarada se ostvaruje na nekoliko načina. Najčešće je to slanje poruka koje promovišu neki proizvod ili uslugu (postoje i spam poruke koje prenose viruse). Pretpostavka je da će se neki od primalaca zainteresovati za reklamiranu “robu” i eto jeftinog direktnog marketinga. Korist izvlače i oni koji kreiraju i prodaju ogromne liste e-mail adresa, poznati još i kao “list merchants” (eng. trgovci listama). Oni do adresa dolaze sakupljajući ih sa raznih mesta na Internetu gde su one objavljene u druge svrhe (prezentacije kompanija, poruke na “news” servisu itd.), ali postoje i načini da se adrese generišu na osnovu slučajnog kombinovanja imena, inicijala i pojmova iz rečnika sa nazivima Internet domena. One koje se ne vrate nakon probnog slanja su validne i smeštaju se u bazu.

Naravno, postoje i oni koji se protiv spama bore, od kompanija do državnih aparata. U SAD je 2003. godine uvedena uredba kojom se zabranjuje i kažnjava slanje spama. Zanimljivo je da je godinu dana nakon uvođenja ovog zakona izmereno da čak 42,11% svih neželjenih poruka stiže iz Sjedinjenih Država, dok je druga Južna Koreja sa 13,43%, a treća Kina sa 8,44%. U Evropskoj Uniji takođe postoji preporuka o uvođenju anti-spam zakona, ali su ozbiljni rezultati izostali. Zbog toga su na scenu stupile brojne kompanije koje razvijaju anti-spam hardverska i softverska rešenja. Ona se sastoje od mehanizama koji pokušavaju da odvoje prave poruke od spama i da spam automatski brišu. Naravno, ne postoji savršen filter, pa su se pojavile inicijative o uvođenju “e-poštarine” (jedan od predlagača je Bil Gejts, vlasnik Microsofta). Ona podrazumeva plaćanje neke proizvoljno male sume za svaku poslatu poruku, što bi slanje spama učinilo neisplativim. Pretpostavljam da prosečnom amerikancu ne bi bio problem da plati 5 ili 10 centi po poruci, ali je pitanje kako bi takvo rešenje pogodilo male i nerazvijene zemlje u kojima je korišćenje Interneta tek u začetku. Koliko je meni poznato, u našoj zemlji još ne postoji ozbilja i sistematska borba protiv ove negativne pojave, ako se izuzme relativno dobra saradnja dobavljača Internet usluga na identifikaciji i sankcionisanju domaćih spamera, kao i razmeni “crnih lista” adresa sa kojih neželjene poruke dolaze. Nažalost, u ovoj igri mačke i miša “deblji kraj” uvek izvlačimo mi obični korisnici koji samo želimo da razmenjujemo elektronsku poštu.

Ostavi komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published.