pratite me na:
Borislav Pekić na jednom mestu kaže – „Agrikulturno oruđe se menjalo od kremenog šiljka, preko drvenog i gvozdenog pluga, do najsavremenijeg kultivatora, u ralo se uprezao čovek, potom vo ili konj, najzad mašina, ali je u stalno izmenjivoj jednačini napretka čovek ostao jedina konstanta. Ispred rala i mašine ili iza nje, on je uvek bio tu.“. U momentu kada su ovi redovi nastajali, pre otprilike četvrt veka, to je bilo apsolutno tačno. Danas se postavlja pitanje da li sledeći veliki tehnološki skok – a po mnogima je to uvođenje veštačke inteligencije u svakodnevne aktivnosti – potpuno isključuje čoveka, kao i šta to znači za ljudski rod.
Neki se stručnjaci pitaju da li je uopšte moguće da mašine postanu pametnije od nas. Stiven Hoking, jedan od najpoznatijih živih naučnika, smatra da kompjuteri ne mogu po potencijalu da nadmaše sposobnosti ljudskog mozga, ali da se brže razvijaju i usavršavaju. Poenta je u tome da inteligencija, odnosno „pamet“, nije prosta sposobnost obrade podataka i korišćenja prirodnog jezika za komunikaciju. To što je mašina sposobna da nas razume i da nam glasom tačno odgovori na postavljeno pitanje jeste impozantno tehnološko dostignuće, ali još uvek ne znači da su računari postali ravni nama. Zbog toga je i uveden pojam „opšta veštačka inteligencija“ (eng. artificial general intelligence, AGI) koji opisuje sposobnost mašina da obave bilo koji intelektualni zadatak jednako dobro kao i ljudi. Moglo bi se čak reći da je AGI krajnji cilj tehnološkog razvoja, ideal koji je teško dostižan. A teško je dostižan jer inteligencija podrazumeva i ono što nazivamo „zdrav razum“, zatim životno iskustvo, planiranje, percepciju, analogiju, promišljanje, pa čak i emocije.
Često se u popularnoj kulturi provlači priča o tome da bi inteligentne mašine na nas mogle da gledaju kao na neku vrstu božanstva koje ih je stvorilo. Ako su božanstva u većini religija po pravilu sveprisutna, to znači da će i ljudi u tako opisanoj tehno-budućnosti biti neizostavan i najvažniji deo svakog postojanja. Što opet govori u prilog Pekićevoj tezi iz uvoda.
Ostavi komentar