Časovnik Dika Trejsija

Pogledaj sve kategorije

2012 - Sep - 02

Poznati svetski industrijski dizajner Karim Rašid jednom mi je prilikom rekao da živimo u veoma neobičnom vremenu. Naime, tvrdi on, paradoks je što u svakodnevnom životu koristimo tehnološki neverovatno napredne elektronske uređaje, dok je istovremeno najveći broj predmeta u našem okružnjenju praktično ostao isti kao i pre nekoliko vekova. Naravno, on se svojski trudi da svojim dizajnerskim rešenjima pomeri granice, modernizuje izgled i upotrebnu vrednost mnogih objekata, pre svega nameštaja. Postoje, međutim, i oni predmeti gde redizajn i uvođenje novih materijala nisu dovoljni, odnosno potrebna je i potpuno nova tehnologija. Uzmimo, na primer, ručni časovnik.

Stariji čitaoci se sigurno sećaju stripa “Dik Trejsi” koji je izlazio sredinom prošlog veka, i po kome je 1990. godine snimljen popularni igrani film. Glavni junak, sposobni detektiv, poseduje specijalni ručni časovnik koji istovremeno služi za komunikaciju, i to glasom i slikom, što je za doba kada je strip nastao bio domen naučne fantastike. Danas međutim, slični časovnici uveliko postoje, čak su i veoma pristupačni cenom. Problem – i pitanje na koje ću pokušati da odgovorim – je u tome što ih koristi neočekivano mali broj ljudi. I dalje su ubedljivo najpopularniji mehanički ručni satovi, koliko god se inovatori trudili da uvedu originalna i napredna rešenja sa povezivanjem na internet, ugrađenim mobilnim telefonom, mnoštvom funkcionalnosti i dodataka.

U proizvodnji nove vrste pametnih ručnih časovnika već godinama unazad učestvuju najveće svetske IT kompanije i zbirka modela koje su predstavili tržištu zbilja je impozantna. Ipak, nije se pojavio onaj koji bi preko noći postao opšteprihvaćen, popularan i široko korišćen, na sličan način na koji je to firmi Apple uspelo sa modelom iPhone telefona. Činjenica je, i najverovatniji uzrok problema, to što sva nova rešenja i dalje ne ispunjavaju osnovna očekivanja od ručnog sata. Nama časovnik treba da pouzdano kaže koliko je sati, u bilo koje doba i na bilo kom mestu; da ne moramo mnogo da brinemo o energiji koju troši i načinu na koji funkcioniše; da je dovoljno robustan i otporan na intenzivno korićenje kroz duži period vremena i… pa, to je otprilike to. Modeli sa LCD ekranima po prirodi nisu dovoljno čitljivi na dnevnom svetlu što je u startu problem. Dodatne funkcije zahtevaju elektroniku koja troši energiju, a korisnici očigledno nisu spremni da svakodnevno misle na dopunu baterije sata. Višak opcija obično znači i višak hardvera, pa dobijamo ogromne i teške satove neudobne za nošenje, a ako je ekran isuviše mali, informacije na njemu su nepregledne. Na kraju se ljudi obično vrate starom dobrom satu iz “prošlog veka”.

Verujem da se razvojni timovi i ljudi sa idejama neće okanuti zamisli o proizvodnji ručnog časovnika budućnosti koji bi mogao da zameni ono što danas i dalje koristi ogromna većina ljudi. Nešto sam siguran da će pre ili kasnije u tome i uspeti (upotreba e-ink ekrana dobar je put), kao što uvek i jesu. Ipak, postoji u nekim oblastima izvesna doza tradicije koja je dobra i koju možda ne treba menjati. Uostalom, zašto staro rešenje ne bi moglo da bude i najbolje moguće, odnosno barem najoptimalnije. Za bitne promene u navikama ljudi takođe je važno da su ispunjeni neki drugi preduslovi i da tržište bude zrelo, pa nije dovoljno samo pogledati na sat i konstatovati “vreme je”.

Zanimljivost: Prvi digitalni džepni časovnici pojavili su se na tržištu još krajem devetnaestog veka.

Ostavi komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published.