Um kao softver

2022 - Sep - 20

Decenijama unazad se umetnici u delima naučne fantastike bave temom prenošenja ljudske svesti, znanja, iskustava i sećanja u neku vrstu računarskog sistema. Na taj način bi naš um mogao da bude „aploadovan“ (eng. upload) u mašine poput robota ili računarske mreže slične internetu. Ideja nije nastala kao proizvod mašte pisaca, već kao koncept o kome ozbiljno promišljaju naučnici, inovatori i futuristi.

Mnogi upravo u takvoj jednoj tehnologiji vide spas za ljudski rod u godinama kada su zdravlje planete i uslovi za naš opstanak na njoj ozbiljno ugroženi. Na žalost, umesto da se aktivnije bavimo ekološkim temama, mi ljudi imamo tendenciju da tražimo potpuno nova, teško izvodljiva rešenja. Drugi opet smatraju da je to jedini način da ostvarimo san o međuzvezdanim putovanjima. Budući da je naš organizam izuzetno osetljiv na ekstremne uslove koji vladaju u kosmosu, a da je proizvodnja hrane, vazduha i vode na svemirskim letelicama komplikovan proces, rešenje bi bilo da koristimo robotska tela u koja ćemo učitati ljudske umove. Postavlja se, prirodno, pitanje o tome koliko je ova ideja uopšte ostvariva. U našem mozgu ima preko 85 milijardi neurona. Svaki od njih je povezan sa hiljadama drugih neurona, što čini više od 100 biliona veza. To je brojka sa četrnaest nula, odnosno stotinu hiljada milijardi. Da biste stekli bolju predstavu – milion sekundi je 11 dana, 100 biliona sekundi je više od 3 miliona godina. Procesorska snaga potrebna da se snimi takva količina informacija i prenese u neku vrstu softvera je nezamisliva. Tek kada budemo imali napredne kvantne računare u masovnoj upotrebi, možemo da počnemo da razmišljamo o tome kako da ovaj poduhvat izvedemo.

U knjigama i filmovima se pokušaj digitalizacije čovekove svesti po pravilu završi katastrofalnim posledicama jer svaki drugi ishod nije dovoljno dramatičan i zanimljiv za čitanje ili gledanje. Kao što sam rekao, zaista postoje brojni izazovi sa kojima se ova ideja suočava. Oni nisu samo tehnički – jednako su značajna etička, sociološka, psihološka i druga pitanja. To ne znači da jednoga dana, u dalekoj budućnosti, zaista nećemo postojati u nekom drugačijem fizičkom obliku. Da li bismo u tom slučaju i dalje mogli da se nazovemo ljudima, potpuno je druga tema.